"Kada se određeni zakon ne primenjuje, to znači da su ponašanja sankcionisana tim zakonom u praksi dozvoljena"
Po pravilu, ekstremisti nikada ne prođu naročito loše u sudskim procesima, tvrdi advokat Veljko Milić. U svojoj višegodišnjoj pravničkoj praksi, on se susretao sa radikalnim grupama i pojedincima, zastupajući ljude koji su se našli na njihovoj meti. To su uglavnom pripadnici nacionalnih manjina, novinari i građanski aktivisti.
Bez obzira što svakom slučaju pristupa profesionalno, ovaj stručnjak za medijska i ljudska prava kaže da iskustva u sudnici nisu prijatna.
„Sa jedne strane, najčešće imate pojedinca čija su prava ugrožena i koji treba da ih zaštiti u sudskom postupku, a koji je po pravilu dug i iscrpljujuć, često i neefikasan. Sa druge strane imate ekstremistu koji u sudskom postupku žrtvu pokušava da predstavi kao agresora, izlaže je sekundarnoj viktimizaciji i po pravilu nikada ne prođe naročito loše“, ukazao je Milić u intervjuu za VOICE.
To „pravilo“ se potvrdilo i u slučaju protiv Gorana Davidovića, vođe zabranjene neonacističke grupe Nacionalni stroj. Apelacioni sud u Novom Sadu je 2019. godine odbio presudu Višeg suda po kojoj je on bio osuđen na godinu dana zatvora zbog izazivanja nacionalne, rasne i verske mržnje i netrpeljivosti.
Razlog – načelo Ne bis in idem, po kome nije dozvoljeno ponovo suditi za isto delo. Njegova primena je, smatra Veljko Milić, najveći značaj koji je ovaj postupak imao za sudsku praksu.
„Inače, proces je bio paradigma ovakve vrste postupaka, trajao je dugo i na kraju je završen odbijajućom presudom“, objašnjava on.
Šta nam pokazuje epilog tog slučaja, u kojoj meri je pravosuđe tada, ali i sada, uopšte spremno da uđe u koštac sa ekstremističkim grupama?
Gledajući sa određene vremenske distance, rekao bih da je pravosuđe bar načelno želelo da se uhvati u koštac sa ovim problemom, ali da za to nije bilo dovljno snage, niti je postojao odgovarajući mehanizam. Naravno, greška je napravljena u samom početku, protiv okrivljenih u ovom postupku je vođen prekršajni postupak, za isto delo zbog kojeg je kasnije pokrenut i krivični postupak. U takvoj situaciji sud je primenio načelo Ne bis in idem prema kojem se nikom ne može dva puta suditi zbog istog dela, i optužnica je na kraju odbijena.
Šta su najveći izazovi za pravnike i tužioce u postupcima koji se odnose na krajnje desničarske i ekstremističke grupe?
Najveći problem je u dokazivanju krivičnih dela pred sudom. Najčešće se dešava da odbrana postupak odugovlači godinama. Ako pri tome ni sud nije preterano ažuran pri zakazivanju glavnih pretresa, dešava se da mnogi svedoci zaborave šta se dogodilo. Sa druge strane, za vođenje ovakvih postupaka neophodno je poznavati mehanizme na kojima ekstremističke grupe počivaju, njihovu ideologiju, narativ. Dakle, potrebno je poznavati jedan širi kontekst od onog koji je uobičajeno potreban za vođenje jednog sudskog postupka.
Kako pravosuđe u Srbiji gleda na ekstremizam, u kojoj meri je on, sam po sebi, prekršaj, a u kojoj krivično delo?
Pre bi se moglo reći o ponašanju ekstremističkih grupa. Kada su u pitanju prekršaji, najčešće su to prekršaji protiv javnog reda i mira. Sa druge strane, postoji niz krivičnih dela koja bi trebalo da sankcionišu takva ponašanja, ali smo svedoci da ne postoji previše osuđujućih presuda.
Imali smo i slučajeve gde su ljudi koji pripadaju krajnje desnom miljeu tužili osobe jer su ih nazvali „fašistima“, poput Boška Obradovića. Vi ste takođe učestvovali u jednom takvom procesu koji se vodio između člana novosadske Arheofuture i Antifašističke koalicije. Zbog čega je termin „fašista“ problematičan?
Termin fašista se uglavnom ne upotrebljava kao činjenica, nego kao vrednosni sud. Kada danas neko bude nazvan fašistom, sasvim sigurno se ne misli da je ta osoba pristalica Musolinijeve ili Hitlerove partije. Dakle, radi se o vrednosnom sudu, koji je sam po sebi dozvoljen ako je zasnovan na određenim činjenicama na osnovu kojih se može zaključiti da osoba baštini određene fašističke vrednosti. O tome postoji i bogata praksa Evropskog suda za ljudska prava.
Različiti mediji i organizacije civilnog sektora su u nekoliko navrata identifikovale oko dvadeset krajnje desnih i ekstremističkih grupa koje su aktivne u Srbiji. U kojim okolnostima tužilaštva pokreću istragu protiv ekstremističkih grupa i koliko se to često čini po službenoj dužnosti, a koliko po prijavama?
Postojanje takvih grupa nije dozvoljeno u Srbiji. Bilo da su one formalne ili neformalne, Ustavni sud je taj koji može da zabrani njihov rad. Sa druge strane, da bi tužilaštvo pokrenulo postupak protiv pojedinaca koji su članovi tih grupa, potrebno je da postoji sumnja da su izvršili neko krivično delo. Kao što sam već rekao, takvi postupci su vrlo retki, bilo da se radi o postupcima koji su pokrenuti po službenoj dužnosti, bilo da su pokrenuti po prijavi građana.
Istraživanje koje je sproveo Vojvođanski istraživačko-analitički centar „VOICE“ pokazuje da je broj krivičnih prijava, kao i optužnica za krivična dela sa elementima ekstremizma u opadanju. S druge strane, imamo nasilni protest desničara protiv Europrajda, Narodne patrole koje organizuju „lov“ na izbeglice, dok su članovi neonacistički Srbske akcije snimljeni u društvu Ruskog imperijalističkog legiona, koji su Sjedinjene Američke Države označile kao terorističku organizaciju. Kako Vi tumačite ove suprotstavljenosti?
Ako se ponašanja koja se mogu okarakterisati kao ekstremistička ne sankcionišu, šalje se poruka da su ona društveno prihvatljiva, a oni koji se ponašaju na takav način se ohrabruju da nastave ili da njihova ponašanja budu još ekstremnija.
Iako se neretko dešavaju, u praksi ne postoji mnogo procesuiranih slučajeva krivičnih dela učinjenih iz mržnje. Zbog čega mislite da je tako?
Zato što je teško dokazati da je krivično delo učinjeno iz mržnje. Mržnja je unutrašnja pobuda pojedinca da vrši određeno krivično delo. Osim ako taj pojedinac nije javno iskazivao mržnju prema određenom pojedincu ili grupi, pa nakon toga izvršio i krivično delo na štetu nekog pojedinca, nema puno prostora da se dokaže da je delo učinjeno iz mržnje.
Takođe, zbog čega postoji utisak da je Zakon o zabrani manifestacija neonacističkih i neofašističkih organizacija i udruženja i zabrani upotrebe neonacističkih ili neofašističkih simobla i obeležnja ostao mrtvo slovo na papiru, iako je usvojen pre više od deset godina? Zabranjene simbole često vidimo na zgradama, a u poslednjih nekoliko godina smo svedočili i o nekoliko koncerata i protesta ovih grupa, kao što je skup u čast Milana Nedića ispred Uspenske crkve u Novom Sadu prošle godine.
Kada je zakon donet, delovalo je kao da postoji spremnost da se društvo obračuna sa ovim pojavama. Sa druge strane, kada se određeni zakon ne primenjuje, to znači da su ponašanja sankcionisana tim zakonom u praksi dozvoljena, što znači da je su takve prakse društveno prihvatljive.
Pre desetak godina smo svedočili inicijativi od strane Republičkog javnog tužioca koji je podneo predlog Ustavnom sudu za zabranu organizacija SNP „Naši“ i SNP „1389“. Gde su sada te inicijative, odnosno ima li, po Vama, razloga da se one danas podnose i od koga to treba da očekujemo?
Postojanje ili nepostojanje postupaka za zabranu ekstremističkih organizacija su odraz jednog društva i vrednosti koje to društvo baštini. U Srbiji trenutno postoje razlozi za zabranu rada više ekstremističkih organizacija, ali i nekih političkih strana. Međutim, mislim da nije realno da vidimo bilo kakvu inicijativu za njihovu zabranu.
Igor Išpanović (VOICE)
